Prevodnica u Bečeju je građena od 1895. do 1898, prema projektu Hajnca Alberta. Bila je prva prevodnica u Evropi koja je za pogon koristila struju proizvedenu na samom objektu. Izgradnji prevodnice je prethodila odluka države da ušće Dunava i Tise kod Bačkog Gradišta premesti kod Bečeja. U to vreme, moderna prevodnica na električni pogon bila je tehnički savršeno delo inženjerstva.
Hajnc je patentirao i gvozdeni držač i zidove koji su se koristili za zatvaranje i odvodnjavanje vode iz komora prevodnice. Pokretanje mehanizma prevodnice je rešeno korišćenjem jednosmerne struje proizvedene u sopstvenoj elektrani. Ovo tehničko rešenje prvi put je primenjeno u Evropi na ovoj prevodnici krajem 19. veka. Struja proizvedena razlikom u nivou vode u kanalu u odnosu na nivo vode reke Tise korišćena je za pokretanje turbine. Struja dobijena od turbine takođe je korišćena za rad nekoliko mašina manje radionice za popravku brodova. Kasnije, višak proizvedene električne energije korišćen je u novoizgrađenoj pilani gde se obrađivalo drvo potrebno za održavanje objekata na kanalu.
Zidovi prevodnice građeni su od visokokvalitetne klinker opeke i spajani slojem finog kamena i maltera napravljenog od gašenog kreča. Zbog profesionalne i veoma precizne gradnje, nemaju pukotina bez obzira što su stari više od sto godina. Prevodnica je imala dva nivoa i dve komore. Zbog nedovoljne dužine komore i njenog malog kapaciteta, bečejska prevodnica nije u funkciji od 1975, ali je 1992. rekonstruisana u ustavu. Ova prevodnica danas predstavlja jedan od simbola grada Bečeja i ponos je lokalnog stanovništva. Ima status kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.
Izložba sa stalnom postavkom originalnih delova turbine prevodnice otvorena je 2011. u neposrednoj blizini.