Преводница у Бечеју је грађена од 1895. до 1898, према пројекту Хајнца Алберта. Била је прва преводница у Европи која је за погон користила струју произведену на самом објекту. Изградњи преводнице је претходила одлука државе да ушће Дунава и Тисе код Бачког Градишта премести код Бечеја. У то време, модерна преводница на електрични погон била је технички савршено дело инжењерства.
Хајнц је патентирао и гвоздени држач и зидове који су се користили за затварање и одводњавање воде из комора преводнице. Покретање механизма преводнице је решено коришћењем једносмерне струје произведене у сопственој електрани. Ово техничко решење први пут је примењено у Европи на овој преводници крајем 19. века. Струја произведена разликом у нивоу воде у каналу у односу на ниво воде реке Тисе коришћена је за покретање турбине. Струја добијена од турбине такође је коришћена за рад неколико машина мање радионице за поправку бродова. Касније, вишак произведене електричне енергије коришћен је у новоизграђеној пилани где се обрађивало дрво потребно за одржавање објеката на каналу.
Зидови преводнице грађени су од висококвалитетне клинкер опеке и спајани слојем финог камена и малтера направљеног од гашеног креча. Због професионалне и веома прецизне градње, немају пукотина без обзира што су стари више од сто година. Преводница је имала два нивоа и две коморе. Због недовољне дужине коморе и њеног малог капацитета, бечејска преводница није у функцији од 1975, али је 1992. реконструисана у уставу. Ова преводница данас представља један од симбола града Бечеја и понос је локалног становништва. Има статус културног добра од изузетног значаја за Републику Србију.
Изложба са сталном поставком оригиналних делова турбине преводнице отворена је 2011. у непосредној близини.