Изградња Великог бачког канала је трајала од 1793. до 1802. године и сматра се претечом Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав. Велики бачки канал су пројектовала и градила браћа Јозеф и Габор Киш.

Након завршетка рата са Турском, у Хабзбуршкој монархији се појавило много идеја и предлога пројеката у вези са каналом између река Дунав и Тиса. Главни циљ изградње канала је био избегавање тешког узводног транспорта робе и добара Дунавом. Један од разлога изградње канала је била намера да се колонизује део земље где су уобичајен призор биле мочваре и необрађено земљиште. Успех колонизације је највећим делом зависио од побољшања услова живљења у овој области. Такође, повезивање овог канала са, у то време веома важним пловним путем, Бегејским каналом који се користио за транспорт бакра и других метала из карпатских рудних налазишта. Од свих пројеката, једини спроведен био је пројекат браће Киш.

На основу тог пројекта, канал који спаја реке Дунав и Тису у централној Бачкој, изграђен је и отворен 1802. године. Са дужином од 110 km и укупно пет преводница, од Бачког Моноштора до Бачког Градишта, скратио је пловни пут између Дунава и Тисе за 158 km. Време путовања је скраћено за 20 дана у узводном и 10 дана у низводном правцу. То је било нарочито значајно у време када су бродове вукли коњи и волови. Канал се користио за одводњавање мочвара што је допринело припреми 150,000 хектара земљишта за пољопривредне радове. У том периоду,Велики бачки канал је био највећи пловни канал у Европи.