Prevodnica u Bezdanu predstavlja prvi objekat u Evropi, i verovatno u svetu, na kojem je primenjeno podvodno betoniranje. Nalazi se na ušću današnjeg kanala Vrbas-Bezdan i reke Dunav. Izgradnja je završena 1856. Godine, a organizator, projektant i izvođač radova je bio vojni inženjer Joanes Mihalik. Besprekornom organizacijom na gradilištu, Mihalik je isplanirao i izgradio fabriku cementa i betona. Prevodnica u Bezdanu se prvobitno sastojala od dva para dvokrilnih ustava na oba kraja komore, ukupne dužine 70 metara i širine 9,48 metara. Zidovi prevodnice i donja ploča su izgrađeni podvodnim betoniranjem na projektovanu visinu objekta. Činjenica da do 1855. nije bilo nikakve dostupne literature čak ni o običnom betonu govori o tome koliko je to bio inovativan i hrabar poduhvat.
Pre izvođenja radova, Mihalik je bio izgradio mnoge prateće objekte oko gradilišta kako bi sve radilo besprekorno u trenutku započinjanja podvodnog betoniranja. Veoma marljivo je isplanirao organizaciju kako bi se radovi na betoniranju neprekidno izvodili 90 dana i noći. Dnevni obim radova na izlivanju temelja prevodnice bio je u proseku 161 m3. Ukupno je 19.000 m3 betona izliveno u konstrukciju prevodnice. Podvodno betoniranje obavljalo se pomoću šest potapajućih sanduka dužine 2,50 metara, širine i visine 0,80 metara. Sanduci su imali pokretno dno koje se otvaralo pomoću poluge sa kukom.
Čim bi podvodni sanduk bio postavljen na određeno mesto, dno bi se otvorilo i beton bi bio izliven na prethodni sloj. Tokom pripremnih radova za izgradnju prevodnice Bezdan, Mihalik je izvršio probno podvodno betoniranje, a ostaci probnog betonskog luka se nalaze blizu prevodnice.
Nakon završetka radova 1860, Mihalik je objavio knjigu u kojoj je koristio nacrte kako bi detaljno opisao izgradnju prevodnice. Ispostavilo se, nažalost, da čak ni tada dubina vode nije bila dobro prilagođena tokom niskih nivoa Dunava. Prevodnica iz ovog razloga nije u funkciji od 1995. godine.