Дунав

Дужина Дунава је 2857 km ( 21. место у свету, 2. у Европи), а површина слива 817.000 km2 (25. место у свету). Као пловни пут, Дунав се користи у дужини од 2588 km, од Сулине (ушће у Црно море) до Улма (западна Немачка). Корито Дунава протеже се кроз територије 9 земаља (Немачка, Аустрија, Словачка, Мађарска, Хрватска, Србија, Бугарска, Румунија, Украјина). Деоница кроз Србију износи 588 km, а на дужини од 230 km тече државном границом. На Дунаву се разликују три карактеристична сектора: Горњи Дунав, од извора до западних Карпата код Девињских врата; Средњи Дунав, од Девињских врата до јужних Карпата код Оршавe; и Доњи Дунав, од Оршаве до ушћа у Црно море. На потезу од државне границе до ушћа Нере, Дунав има све особине равничарске реке.

Коришћење потенцијала Дунава се налази у развојним плановима свих земаља кроз које пролази. Ресурси Дунава се користе за снабдевање водом становништва, индустрије, пољопривреде, хидроенергетике, за пловидбу, рибарство, туризам, рекреацију и друго.

Тиса

Највећа је притока Дунава и међународна река, која протиче кроз четири државе (Украјина, Румунија, Мађарска, Србија), док се сливна површина простире и на подручје Словачке. Укупне је дужине 966 km и типична је равничарска река. Извире у Карпатима и једна је од најстаријих река на свету. Ток Тисе дели се на три дела: горњи ток од извора, где настаје спајањем Беле и Црне Тисе, до ушћа Самоша; средњи ток, од ушћа Самоша до ушћа Мориша; и доњи ток, од ушћа Мориша до ушћа у Дунав код Сланкамена.

Кроз Србију Тиса протиче у дужини од 160 km. Услови за пловидбу нису најповољнији и она је углавном пловна од ушћа до Солнока (Szolnok). 

Сава

Извориште Саве је на огранцима Јулијских Алпa и Караванки. Од споја Саве Долињске и Саве Бохињске до ушћа у Дунав, Сава тече у дужини од 810 km. Војвођански део Саве спада у њен доњи ток и почиње од ушћа Босне низводно. Главне притоке има на десној страни, а низводно од Босне у Саву утичу Дрина и Колубара са десне и Босут са леве стране. Сава је пловна од  Београда до Сиска у дужини од 586 km. Она је скоро двоструко богатија водом од Тисе, иако по површини слива мања, и водом је најбогатија притока Дунава.

Банатски водотоци

Једна од карактеристика банатских водотока јесте да они сви имају изворишта у Румунији, а ушћа у Србији. Гледано са севера на југ, у банатске водотоке убрајају се Златица, Галацка, Стари Бегеј, Бегеј, Тамиш, Брзава, Моравица са Ројгом, Караш и Нера. Бегеј и севернији водотоци припадају сливу Тисе, а Тамиш и јужнији сливу Дунава. Сви примају и спроводе воде које долазе са румунских Карпата и у својим горњим деловима изразито су бујичног карактера.

Златица

Природни водоток Златица са сливом величине 455 km2 главни је реципијент за одвођење вода највећим делом са територије Румуније, нешто мање са територије Србије и незнатним делом Мађарске. Дужина Златице у Србији износи 33,8 km. Укључивањем у основну каналску мрежу Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, Златица је добила сасвим другачију улогу од оне коју је имала до 1945. године.

Галацка

Галацка је у прошлости била природни водоток са сливом од 843 km2, али је временом делимично мелиорисана и постала главни реципијент за одвођење вода. Од 1904. године део румунског слива Галацке везан је са сливом Златице у који упућује своје воде при нормалним условима. Дужина Галацке у Србији износила је 68,5 km, а изградњом Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав пресечена је Кикиндским каналом и добила потпуно измењену улогу.

Стари Бегеј

Стари Бегеј је формиран од бујичних река Берегсо, Њарад и Јер од чијег је споја код Сакалхаза крајем 19. века каналисан на дужини од 75 km, све до свог ушћа у Бегеј. Државну границу пресеца код Хетина, а на целој својој дужини тече између одбрамбених насипа, изузев на 5,3 km дугом најнизводнијем делу.

Бегеј

Бегеј је главна притока Тисе у Србији. Извире у Румунији, дуг је 284 km, а крајем 19. и почетком 20. века је каналисан тако што је помоћу два канала узводно од Темишвара спојен са Тамишом, па су им дотоци постали међусобно зависни. Бегеј има три основна карактеристична дела: природно корито од ушћа до Клека, ископан и регулисан део од Клека до споја са Тамишом и најузводнији неуређени део. Дужина пловног Бегеја износи 114 km, допире до Темишвара, а његова дужина кроз Србију износи 75,4 km на левој и 77,2 km на десној обали где је и пресечен државном границом.

Тамиш

Највећа банатска река има слив површине 10.352 km2 и ток дужине 339,7 km  од којих 118 km у Србији до насеља Јаша Томић. Будући изразито бујични водоток, карактеришу га појаве великих вода, крајем зиме и с пролећа због отапања снега, а лети услед јаких киша и то све у горњем делу слива у Румунији. На свом току кроз Србију, Тамиш је под утицајем режима дунавских вода. Од ушћа па до Панчева, на дужини од 3 km, Тамиш је плован и за габаритнија пловила, а за мање бродове и до Орловата.

Брзава

Величина сливног подручја реке Брзаве на нашој територији је 1979 km2, укупне дужине је 180 km, извире у Румунији, а улива се у Тамиш код Ботоша. Доњи ток Брзаве, до њеног 40. km, са обострано изграђеним насипима, уређен је 1893. године. Узводно од каналисаног дела Брзава се често излива из свог корита.

Моравица

Моравица се улива у канал Терезија. Обострано је праћена одбрамбеним насипима до државне границе према Румунији, а дуга је 17,3 km. На километру 8,3 њене десне обале прима своју притоку Ројгу, дугу 12,5 km, такође обострано праћену насипима и пресечену државном границом. Заједничко сливно подручје Моравице и Ројге износи 423 km2.

Караш

Укупне дужине 128 km и слива величине 1705 km2, Караш извире испод планине Семеник у Румунији, а кроз Србију тече од Куштиља на дужини од 50 km, где му је главна притока Гузајна. Караш није регулисан, стабилног је корита, кривудав и обрастао, нарочито његов најнизводнији део.

Нера

Река Нера је лева притока Дунава са ушћем код Банатске Паланке на крајњем југоисточном делу Баната. Дужина јој је 137 km, од којих доњих 22,7 km чине српско-румунску границу, а преосталих 115 km узводно у целости припадају Румунији. Има развијену мрежу малих притока, а у нашу земљу улази код села Кусић у близини Беле Цркве. Корито реке Нере има много меандара, неуређено је и изазива интензивно таложење шљунка и песка, као и подизање дна реке.

Бачки водотоци

Поток Плазовић извире у Мађарској источно од Баје, сливна површина му је 1007 km2 и већим делом се налази у Мађарској. Као реципијент, на нашој територији прихвата мале сливове Колут и Риђицу. Врло је кривудав, а на краћем потезу од 5 km тече између насипа.

Поток Мостонга извире северозападно од Станишића у северној Бачкој и на његовој источној обали налазе се места Станишић, Сомбор, Дорослово, Српски Милетић, Каравуково, Дероње и Бач, а у дунавску инундацију улива се између Бачког Новог Села и Младенова. Ископом канала Бездан-Бечеј подељен је на Северну и Јужну Мостонгу.

Поток Кереш извире у Мађарској код Кишкунхалаша, а улива се у Тису код Адорјана. Има слив величине 976 km2. Већи део своје воде добија са слатињавих површина, а делом и са сливова језера Лудош и Палић са којима је везан.

Чик је дубоко усечени водоток који воде добија највише из подземних слојева свог средњег и доњег тока. Има слив величине 570 km2, претежно у Србији. Извире у близини села Чикерије у Мађарској, а улива се у Тису непосредно испред Бачког Петровог Села.

Криваја извире на линији Бајмок-Таванкут, а улива се у Црну Бару, односно канал Бездан-Бечеј код Турије. Дуга је 115 km, водом се снабдева из подземних слојева.

Јегричка

Сливно подручје Јегричке формирано је на подручју Јужне Бачке, тј. на њеној лесној тераси. Обухвата површину од 144.200 ha, са издуженим обликом слива од око 100 km, просечне ширине око 14,5 km. Први приказ водотока Јегричке датира из 1762. године на картама Бачко – Бодрошке жупаније. Пре увођења мера заштите од сувишних унутрашњих вода, речица Јегричка је осамдесетих година 19. века била природни водоток. Други већи подухват изведен је 1957-58. године. Тада је за Хидросистем ДТД прокопано корито ширине 4-5 m, тако да су створена три басена, терасасто распоређена са степеницама у Змајеву (прелив) и Жабљу (устава). Овом изградњом је у потпуности измењен природни режим и површинских и подземних вода. Јегричка је данас десна притока реке Тисе, чија дужина износи око 65,4 km. Иако је највећи и најдужи водоток Јужне Бачке, Јегричка “не представља праву реку, него читав низ бара повезаних ширим или краћим удубљењима”. Њен природни почетак налази се на подручју насеља: Деспотово, Силбаш, Параге, Ратково и Пивнице. Код Деспотова спајају се депресије – кракови Јегричке и формирају јединствени водоток, који се на 37. km, код Жабља, улива у Тису. Основна намена регулисаног водотока Јегричке је за одводњавање, а затим за снабдевање водом индустрије, насеља, рибњака, заливних система, а користи се и у спортско-рекреативне сврхе. Од 1988. године у рибњаку “ Јегричка” под заштитом су четири острва проглашена као строги природни резервати – “четири острва у рибњаку Јегричка” укупне површине око 20 ha, са заштитном зоном коју чини вода рибњака.

Фрушкогорски потоци

На јужној падини Фрушке Горе, у сливу реке Саве, има 30 потока дужине од мање од 2 километра до 27 километара, а најдужи су: Међеш (27), Шелевренац (26), Кудош (25), Манђелос (23), Јеленце (21), Борковац (20), Чикас (19) и Шидина (18). У сливу Дунава фрушкогорски водотоци су по правилу краћи, има их 53. Најдужи је Патка-Будовар код Крчедина (52 km). Многи фрушкогорски потоци имају сталну воду, неки после неколико километара тока пониру и отичу подземно, а корита потока често су забарене и замочварене зоне са сасвим плитким изданима.

Босут

Босут је лева притока реке Саве која код Церне прихвата поток Биђ и западним Сремом, готово паралелно, тече са Савом око 180 km. Добија воду већим делом из издани, а мањим из потока који се у њега сливају. Има веома дубоко корито- 5-10 метара дубине. Главне притоке Босута су Студва, дужине 30-ак km и 10-ак km узводнија и нешто краћа Спачва.